Суботица

Постоји много различитих имена за град Суботицу кроз историју. Ово је због тога што је град угостио много различитих људи од средњег века. Сви они су писали о Суботици, називали је на својим језицима, али, у највећем случају, нису поправљали изговоре све до модерног доба.

Најраније записано име је Zabatka из 1391. године. Ово је једна од варијанти тренутног назива града на мађарском језику Szabadka. Мађарски назив града састоји се од придева Szabad, који значи „слободан“, и суфикса -ka који је нежан деминутив. Најраније име Суботице, међутим, значи нешто као „мало“ или „драго“ „слободно место“.

Српски назив града Суботица потиче од речи дана у недељи „субота“ и први пут се појављује 1653. године. Пошто име потиче од речи за дан у недељи, субота цело значење имена града би било нешто као „мала субота“.

Други извори ^[1] казују да је од првог назива Сопотница (Сопот је место где има много воде, извориште, особина терена - према мађарском изговору Забатка) до данашњег, промењено око 200 назива, и да град име носи по Суботи Врлићу, ризничару цара Јована Ненада.

[уреди] Историја

[уреди] Средњи век и Османлијско царство

Суботица се у писаним документима први пут помиње 7. маја 1391, али сигурно је да је место старије. Утврђено је да су људи на овом простору живели још пре три хиљаде година. Судбину овог места битно је одређивао положај на путу између Европе и Азије, а историјски на граници две сукобљене силе - Угарске и Турске.

У честим и великим сеобама у ову војну крајину дошли су многи народи: Срби, Мађари, Немци, Словаци, Јевреји, Буњевци, Грци... Често су се мењали господари а и име града. Од првог - Zabatka 1391 - промењено је више од 200 назива, али су најкарактеристичнија имена Szent-Maria, Maria-Theresiopolis, Maria Theresiastadt, Szabadka и Суботица.

Изграђена на ветрометини, на раскрсници путева, овај је град вечито био место бурних историјских догађаја. Зато је ердељски војвода Јанош Понграц од Денгелега овде 1470. подигао тврђаву, али ни она није успела да одоли људима и времену. Од ње су до данас остали трагови на унутрашњем зиду торња Фрањевачке цркве.

Једна од бајковитих личности суботичке прошлости, Цар Јован Ненад, јавио се у историји после пораза мађарске војске од Турака на Мохачу 1526. године. Његову тајанственост увећавала је чудна црна пруга која му се пружала од слепоочнице до стопала ноге, због чега су га и прозвали Црни. Он је потиснуо Турке из Бачке и ту основао своју кратковеку словенску државу, која је поред Бачке укључивала северни Банат и мали део Срема. Прогласио се царем, а Суботицу изабрао за престоницу. Погинуо је 1527. у сукобу са угарском властелом. После четири века, на годишњицу његове смрти, у Суботици му је на главном тргу подигнут споменик који је 1941. срушио окупатор, а обновљен је и поново постављен 1991.

Турци су Суботицу заузели 1542. године и владали њоме до 1686. Привилегијом из 1743. године Марија Терезија прогласила је Суботицу слободном коморском вароши, за шта су Суботичани даровали царици 150 коња. За одану службу суботичких граничара хабзбуршком двору, Марија Терезија прогласила је Суботицу 1779. слободним краљевским градом. За ову важну одлуку Суботичани су поклонили царици пет хиљада златника и платили откуп 166.666 форинти. Статус слободног краљевског града донео је Суботици већу аутономију и ново име - Maria-Theresiopolis. Од те године почиње плански и убрзанији развој града.

[уреди] Рат за независност и револуција

У време Војводства Србије и Тамишког Баната, између 1849. и 1860. године, у строго централизованом систему, пажња се ипак посвећивала и култури. Овде је 1853. изграђено позориште и многе квартовске школе. После нагодбе 1867, све до 1914. године, у Суботици се убрзано развија грађанско друштво, а значајан је и развој самог града.

Крајем Првог светског рата српске и француске јединице ушле су у Суботицу 13. новембра 1918. На великој народној скупштини у Новом Саду, 25. новембра 1918. проглашено је уједињење Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом, док је коначна граница нове државе утврђена у Тријанону 4. јуна 1920. Једна од централних личности овог значајног догађаја био је Блашко Рајић, жупник из Суботице.

Почетком Другог светског рата, 12. априла 1941, Суботицу су окупирали мађарски фашисти, а ослободили су је 10. октобра 1944 Суботички партизански одред и јединице Црвене армије. У завршним борбама на железничкој станици погинуо је командант Одреда, Јован Микић Спартак, југословенски репрезентативац и рекордер у атлетици.

[уреди] Модерно доба

Суботица се у модеран средњоевропски град развијала крајем XIX и почетком XX века. За непуне две деценије, једне у XIX и једне у XX веку град је доживео изузетан урбани, индустријски, градитељски и културни процват. Бржи развој заната, индустрије и трговине подстакнут је још 1869. доласком првог воза а убрзан узградњом електричне централе 1896. и трамвајским саобраћајем 1897. Зачетке данашње модерне индустрије налазимо крајем прошлог века: предузеће за извоз меса "Хартман и Конен" с првом хладњачом у земљи, прву суботичку фабрику сумпорне киселине и вештачког ђубрива "Клотилд" основану 1904, браћа Руф су 1917 почели производњу бонбона, индустрија електричних мотора "Север" основана је 1923.

Прва средња школа, претеча гимназије, отворена је у Суботици 1747, музичка школа 1868, дом за старе 1766, Палић постаје лечилиште 1845, прва штампарија основана је 1844, прве новине изашле су 1848, прву биоскопску представу приказао је овде Анђело Бјанки из Печуја 1899, а Александар Лифка отворио је први стални биоскоп 1919. Ђуро Стантић освојио је прву олимпијску медаљу у Атини 1896, а Иван Сарић полетео је авионом сопствене конструкције 1910.

[уреди] Географија

[уреди] Географски положај

Северно од града се налази пешчара са плодним воћњацима и виноградима на јужним деловима, а на плодној земљи црници се развија пољопривреда.

Град је смештен у Панонској низији који има дугу традицију и богато културно наслеђе. Општина, која обухвата град и 18 приградских насеља, простире се на површини од 1.008 квадратних километара.

Суботица је, захваљући свом географском положају и марљивим житељима, током времена постала најзначајнији административно-управни, индустријски, трговачки, саобраћајни и културни центар у северној Бачкој, а оближње Палићко језеро је чини и туристичко-рекреативним центром ширег подручја.^[2]

У близини града је и прукључак на аутопут Е-75 који Суботицу повезује са Мађарском на северу и Јужном Европом преко Београда на југу. Такође, Суботица је железнички повезана са целом Европом.^[3]

У геоморфолошком погледу ово подручје је хомогено и има равничарски карактер. Простире се на делу велике заравни, која прелази из Мађарске на нашу територију, до линије Кула – Сомбор. Карактер терена има добар пољопривредни значај: могућност примене пуне пољомеханизације и оптималне организације земљишног простора за пољопривредну експлоатацију, затим могућност наводњавања и др.

[уреди] Клима

У климатском погледу ово подручје има карактеристике континенталне климе (отвореност према Панонској низији) коју чине: оштре зиме, топла лета и нестабилност падавина по количини и временском распореду. Просечна температура ваздуха износи 11,4ºC, релативна влажност ваздуха – 69%, број дана са кишом – 105, са снежним покривачем – 59, са јаким ветром преко 6 бофора – 104, ваздушни притисак 1007,0 мб, падавине – 491,3 mm.^[4]

[уреди] Земљиште

Посебан тип земљишта представља песак – песковита земљишта која се јављају у локалном појасу Суботица – Хоргош (Суботичко-хоргошка пешчара), а нешто га има и код Таванкута. Овај песак се одликује двема важним особинама: карбонантан је, с површине има јаку способност акумулације воде (влажан је на релативно малој дубини, чак и лети). Ова друга особина чини песак погодним за производњу високо квалитетног воћа и грожђа, затим за индустријску паприку (на црном песку), као и шумско дрвеће (багрем, бор).

[уреди] Саобраћај

У саобраћајном погледу Суботица се, у правом смислу речи, налази на раскрсници путева и пруга. У непосреној близини Суботице пролази планирани аутопут Е-75 (засад је изграђена једна страна планираног аутопута), а у самом граду се укрштају магистрални правци према Новом Саду, Сомбору, Хоргошу и Сенти (део до аутопута Е-75 је реализован, а остали део је у плану). Траса пруге Београд - Будимпешта пролази кроз урбано језгро и ту се рачва са пружним правцима према Сомбору, Хоргошу, Црвенки и Баји. Све ове чињенице доприносе сврставању Суботице у један од значајнијих саобраћајних чворова у Републици Србији.

[уреди] Саобраћајна инфраструктура

Путеви у суботичкој општини и севернобачком округу квантитативно изражени:

Укупна дужина путева у суботичкој општини износи 444 km, од тога:

Када је реч о савременом коловозу његова дужина износи укупно 261 km. Основну окосницу саобраћајних веза општине Суботица са ближим и даљим окружењем представља мрежа састављена од друмских саобраћајница: Е-75 (М-22, М-1); Будимпешта – Суботица – Београд – Ниш – Скопље – Атина, наведена у стратегији привредног развоја Србије као КОРИДОР X; следи попречна веза: Е-771 Суботица – Сомбор – Богојево – Винковци, и даље Загреб.

Уколико се посматрају железничке пруге у суботичкој општини данас је од значаја једино пруга Будимпешта-Суботица-Нови Сад-Београд. Правац према Сегедину захтева реконструкцију да би се могле остварити одговарајуће брзине^[4], правац према Сомбору и Богојеву хендикепиран је још увек немогућношћу саобраћаја даље према Осијеку или Винковцима, Загребу, Љубљани, односно Ријеци и даље према Венецији. Правац према Баји захтева постављање недостајећег дела пруге, који је извађен, како би се оспособио правац с једне стране према Баји, Печују, Загребу, а са друге према Темишвару и Букурешту

[уреди] Околна места

[уреди] Демографија

У насељу Суботица живи 80722 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39,7 година (37,8 код мушкараца и 41,4 код жена). У насељу има 37543 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,64.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено.

Становништво према полу и старости ^[7]


	м	ж
?	165	183
80+	628	1594
75-79	922	1990
70-74	1651	2680
65-69	2294	3020
60-64	2436	2985
55-59	2731	3115
50-54	3786	3968
45-49	4124	4481
40-44	3620	3949
35-39	3308	3496
30-34	3071	3152
25-29	3493	3538
20-24	3790	3738
15-19	3390	3275
10-14	2929	2715
5-9	2544	2424
0-4	2459	2337
просек	37.8	41.4

Домаћинства

**Број домаћинстава по пописима од 1948-2002.**
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Број домаћинстава	22801	23448	26975	32565	37999	37943	37543

**Домаћинства по броју чланова по попису од 2002.**
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просечан број чланова
Број домаћинстава	9184	9919	7996	7593	1961	602	167	69	25	27	2.64

Становништво старо 15 и више година према брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/ Неудата	Ожењен/ Удата	Удовац/ Удовица	Разведен/ Разведена	Непознато
Мушки	39409	12501	22942	1576	2327	63
Женски	45164	10230	23225	7756	3899	54

Становништво према делатности коју обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија	Производња и снабдевање...	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	19339	1237	2	34	6802	420	1280	3356	475	2130
Женски	16295	537	1	2	4896	137	182	3126	553	764
Оба	35634	1774	3	36	11698	557	1462	6482	1028	2894
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	199	466	1039	500	611	760	19	6	3
Женски	485	485	718	1331	2384	631	55	7	1
Оба	684	951	1757	1831	2995	1391	74	13	4

[уреди] Демографска историја

Пре отоманских освајања у 16. веку, у граду су живели већином Мађари, док су током Отоманске владавије (16.-17 век) живели углавном Срби. Између краја 17. века и друге половине 19. века, у Суботици су живели углавном Буњевци.

Занимљиво је напоменути демографску слику Суботице из 1868. године (према Буњевачком календару за поменуту годину):

На крају 19. века, и у првим деценијама 20. века, резултати пописа показују да су говорници мађарског језика били бројнији него говорници буњевачког језика. Ипак, нема информација ко је од њих био бројнији у то време. Како сматрају многи историчари, према попису становништва одржаном у Краљевини Мађарској током овог времена се сматра прилично нетачан, због тога што се попис није вршио по етничком саставу или матерњем језику, него по "најчешће употребљаваном језику", према томе, резултати пописа претерују у броју становника који говоре мађарски, пошто је ово био званични језик у то доба, и многи којима мађарски није био матерњи су га говорили у свакодневној комуникацији. Политика Мађаризације (Хунгаризације) Мађарске владе је такође имала велики утицај, због тога што је велики број Буњеваца био мађаризован, такоређи, њихов матерњи језик (јужнословенски) је био замењен мађарским језиком.

Лингвистички попис Суботице према подацима из 1890:

Према званичном попису 1910, линвистички састав је изгледао овако: 94.610 становника је подељено по најчешћем причаном језику:

Према попису становништва из Краљевине Југославије које је одржаном измењу два светска рата говори да су у највећем броју били Буњевци. Југословенским историчарима, оспоравају ванлидност резултата пописа становништва који је одржан у Краљевини Мађарској, и тврде да су и током овог периода највећи број становника били Буњевци, који су се изјашњавали да најчешће говоре мађарски језик у свакодневној комуникацији. Мађарски историчари тврде да је попис одржан 1932. тачнији него попис одржан одмах након формирања Југславије (1919, 1921), који показује изуетно ниске бројке за Мађаре, јер, према њима нова југословенска власт имала полиричке разлоге да умањују део мађарске популације.

Лингвистички сасав Суботице преме попису 1921. :

Лингвистички сасав Суботице преме попису 1931. :

Мађарски попис становништва Суботице из 1941. (са којим се не слажу многи историчари), показује да 59,9% становништва говори мађарским језиком, тј. да је број становника који говори мађарски порастао за око 20.000 (од 41.401 (или 41,4%) у 1931. на 61.581 (или 59,9%) у 1941). Нардни попис урађен у СФРЈ пописује етнички састав становништва, и према попису 1953. Мађара има 32.194 или 50.6%. Тада, Буњевци нису смели да изразе своју националну опредељеност, тако да су они који сусе изјаснили као Буњевци били сврстани у Хрвате. Следећи попис такође говори да су Мађари највећа етничка група у граду, али да је њихово учешће опало: 48,5% у 1971, 43,8% у 1981, 39,6% у 1991, и 35,

Интересантно је напоменути да је према попису 1850. имала 48.126 становника. Пре Првог светског рата овај број је скоро достигао број од 100.000 људи. Када је Суботица постала део Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у 1920, била је трећи највећи град ново-формиране државе, одмах иза Београда и Загреба. Касније су је претекли многи други градови из региона. Из пописа 2002, се јасно види да је Суботица постала највећи град ван Мађарске у ком су Мађари највећа етничка група.

навигација

техничке

Претрага

алати

Други језици

Садржај

[уреди] Називи