|
|
алати |
АскетизамАскетизам (гр: аскезис - вежба) или подвижништво је испоснички живот који се састоји у одрицању од свих телесних, чулних и других страсти и прохтева, како би се постигло духовно прочишћење. У ширем смислу, аскетизам представља филозофију и начин живота који захтева свесно самоодрицање, добровољно жртвовање својих, материјалних, телесних и других потреба и угодности зарад виших, духовних вредности.[1]
[уреди] Аскетизам у будизму
Упражњавање аскетизма је било широко распрострањено у Индији Будиног доба. И сам Готама је био посвећен аскези у раздобљу пре просветљења. Он је био заокупљен телесним самоумртвљавањем као средством духовног достигнућа али пошто није стекао никакву духовну корист, напустио је такве праксе. Будистички став према аскетизму се отуда превасходно огледа у избегавању такве крајности, уз подједнако избегавање и супротне, хедонистичке. Према будизму, треба следити Средњи пут. Живот будистичког монаха прожет је самодисциплином, али екстремни аскетизам је забрањен. Следећи видови понашања се препоручују као помоћ у унапређивању духовног постигнућа: (1) ношење похабане одоре; (2) ношење највише три одоре; (3) прошња хране; (4) неизбирљивост међу кућама у округу које нуде храну као милодар; (5) узимање само једног оброка сваког дана; (6) конзумирање оброка искључиво из зделе за милодаре; (7) одбијање додатних понуда хране; (8) живот у шуми; (9) живот под дрветом; (10) живот под ведрим небом; (11) живот на гробљу; (12) задовољство својим боравиштем; (13) предност спавању у седећем, а не у лежећем положају[2]. Чак и код упражњавања оваквих видова понашања ипак се наглашава да монах све то мора да чини из умерености, задовољства, чистоте итд, а не ради доказивања или спољашњег показивања[3]. Међутим, и унутар самог будизма постоје значајне разлике. Тако је будизам уведен у Кину и Јапан заговарао строгу дисциплину тела и ума, а неке струје су забраниле конзумирање меса, и било какав вид угађања самом себи. Многи монаси у будистичким манастирима упражњавали су аскетизам уз интензивну медитацију.[4] [уреди] Аскетизам у хришћанству
Према православном схватању, аскетизам је пракса задобијања врлина кроз духовни и физички подвиг: пост, молитву, бдење, тиховање и одрицање. Суштина подвига је одрицање од пролазног света и његових уживања у циљу задобијања унутрашњег мира другога света, односно Царства Божијег. У почетку су хришћански аскети, одвајајући се од света, остајали у својим домовима, усамљујући се у неком кутку и предавајући се молитви, богомислију, посту, бдењу и свим подвизима. Током времена многи подвижници почеше да напуштају своје породице и да се удаљују из градова и села, проводећи живот у усамљености. Користили су природне пећине, запуштене гробове, или особито направљене омање келије.[5] Временом је устаљиваље скупина аскета на одређеним местима довело до настанка монаштва. [уреди] Наводи[уреди] Види још |
